RSS RSS

Nj.K.V. Princeza Jelisaveta Karađorđević » Blog » Ima li još uvek vremena?

Ima li još uvek vremena?

Milioni dolara se svake godine troše na istraživanje raka i pronađeni su lekovi za mnoge bolesti koje su odnosile brojne živote, ali niko još nije uspeo da pronađe način da iskoreni kolektivnu glupost, aroganciju, i uobraženost. Ove opasne zaraze već stotinama godina napadaju ljudske umove.

Čovek, jer ovo je  u suštini njegov svet, stvorio je Boga prema svom obličju, napisao svete knjige i odlučio da je on taj koji zna ko je Bog i šta On želi. Zamislio je i da postoji bolji svet nakon smrti, jedno lepše mesto sa poljima po kojima lebde device, čuje se muzika sa harfe i gde ima dovoljno mesta da svako može da sedne pored Svevišnjeg. Ova planeta je očigledno data Čoveku i ljudskoj vrsti da je koristi, zloupotrebljava i potčinjava, jer Čovek je superioran u odnosu na Prirodu. Ne verujem da bilo koji čovek, čak i najbolji umetnik, može da napravi ništa što bi bilo tako lepo kao cvet, zalazak sunca ili pahulja. Muzika je najbliža uzvišenom zvuku, ali i Priroda ima svoje pesme…

Kako je vreme proticalo, šume su nestajale, jezera i unutrašnja mora presušivala, izmeštanje reka iz tokova donosilo je suše i bolesti poput bilharzije, dok su ratovi nanosili, a i dalje nanose, neopisive patnje milionima porodica.

Pojedini fundamentalisti se raduju kraju sveta kako bi mogli da odu na nebo. Možda smo već u Raju, ali njima Zemlja, izgleda, nije dovoljno dobra.

Na “Globalnom forumu o zaštiti okoline i razvoju za opstanak” održanom 1990. godine u Moskvi, pročitala sam izjavu delegata domorodačkog stanovništva koja sledi. Kako je i dalje veoma aktuelna, ponovo ću citirati jedan njen deo:

“Postoji uverenje da Zemljom upravljaju veliki zakoni Univerzuma, a da smo mi, ljudska bića, odgovorni za zanemarivanje i kršenje ovih zakona. Sada na ovoj planeti vlada kriza života, jer smo mi, ljudska bića, poremetili ravnotežu životvornih sila sveta prirode i umešali se u strukturu i cikluse vazduha, zemlje i vode. Ove velike sile univerzuma sada se okreću protiv nas, a kiša, dar života koji kvasi zemlju, sada truje i ubija drveće i vrtove koje nas održavaju u životu. Naš najstariji brat, Sunce koje slavimo i poštujemo jer svakog dana donosi zoru, sada šalje zrake kancerogene svetlosti, dok Zemlju opsedaju nove bolesti. Drhtimo, jer shvatamo šta smo učinili, i šta i dalje činimo našoj majci Zemlji. Svojom pohlepom i žudnjom za vlašću ugrozili smo budućnost narednih generacija. Upozorenja su jasna, a vreme je sada presudni faktor. Uživamo u tehnologijama koje ubiru plodove ne obazirući se na životne cikluse sveta prirode.

Zemlja trpi jer je ne poštujemo. Moramo se vratiti duhovnim vrednostima koje predstavljaju osnovu života (ne dogmi i čovekovim pravilima, prim. aut.). Naša osnova treba da bude duhovnost. Sva društva koja su postigla miran suživot sa prirodom imala su snažnu tradiciju.

Moramo voleti i poštovati sva živa bića, imati samilosti prema siromašnima, poštovati i razumeti žene i život ženskog pola koji nosi sveti dar života.

Nema života bez vode. Vode moraju ponovo postati čiste, onakve kakve su bile pre dolaska tehnologije. Sve reke, jezera, potoci i okeani bili su puni života, a ribe, životinje i ljudi opstajali su od života iz vode od samog početka vremena.

Moramo se vratiti molitvama, ritualima i proslavljanju zahvalnosti koji nas povezuju sa duhovnim silama koje nas održavaju; moramo naučiti našu decu da poštuju ove vrednosti.

Odgovornost je na nama, i snosićemo je ako ne budemo uspeli. Naša je obaveza da zaštitimo majku Zemlju. Priroda je jedinstvena mreža života u kojoj su svi oblici života međusobno povezani. Ona ne poznaje državne granice. Svi naši međusobni odnosi, ptice, ribe, drveće, kamenje, svi smo povezani u tu mrežu. Svaka religijska tradicija smatra da život i odnos između života i prirode prestavljaju svetinju. Neophodno je ohrabriti sve tradicije da napreduju i nadograđuju ovo stanovište putem intenzivnog obrazovanja od najranijeg detinjstva.

Mi, urođenički narodi Planete, imamo dugu tradiciju života u skladu sa Zemljom. Možemo li podeliti svoja drevna znanja sa drugim narodima? Naravno da možemo. Koračaćemo zajedno, sa poverenjem, u uverenju, u veri, i spasićemo naše duše. To je put ka našem spasenju.

Mi smo narodi Zemlje;  Zemlja je naš dom. Hajde da verujemo u njega; hajde da povedemo računa o Zemlji kao što brinemo o svojoj deci, svojim roditeljima i roditeljima naših roditelja.

Moramo zapamtiti da Zemlju nismo nasledili od naših predaka, već da je pozajmljujemo od svoje dece.”

Šta je potrebno da bi se svako od nas, ljudskih bića, probudio sa snažnom željom da postane bolji… i ima li još uvek vremena?

(Prvi put objavljeno na Internet sajtu organizacije East West Bridge, 1. jula 2010., na engleskom jeziku)
Autor ilustracije: Halu Kobayashi

Kategorije: Blog