Naslovna strana

Prošao je april.

April je poseban mesec u mom životu.

Sedmog aprila je moj rođendan, a petnaestog aprila je bio rođendan mog oca, po starom kalendaru.

Moj najomiljeniji brat Niki umro je dvanaestog aprila.

Imao je samo 25 godina i izgubio je život sam, usred noći, kada mu se automobil prevrnuo, a on se udavio u plitkom jarku.

***

“Kraj otvorenog prozora, osvetljen samo svetlom praskozorja, stajao je Pavle. Naglo se probudio i više nije mogao da zaspi. Događalo mu se to i ranije. Noć je bila praćena košmarnim snovima i probudio se sa čudnim predosećanjem… Nije mogao sebi da ga objasni, da ga svrsta u bilo koju kategoriju.

Pretpostavljao je da je u pitanju uzbuđenje što će se deca i prijatelji okupiti na njegov rođendan. Pomislio je da je u pitanju Olgino odsustvo. Nije bila kraj njega. Iako su im spavaće sobe bile odvojene, skoro da se noću nisu odvajali. Užasno mu je nedostajala.

Posmatrajući prostor oko kuće u ulici Šefer, iz dubine kuće začuo je zvuk telefona. U njemu se najednom javilo neko čudno zloslutno predosećanje.

Na vratima se pojavila Jelisaveta. Bila je samrtnički bleda.

Pavle je stajao kraj prozora, osećajući da iz njega ističe poslednja kap krvi.

Upitao je: Piksi?…

– Automobilska nesreća kod Dečeta… – rekla je Jelisaveta.

– Niki?… – kazao je.

Jelisaveta je netremice gledala u oca.

– Je li povređen?!… Koliko?!

Jelisaveta je i dalje stajala ne izgovarajući ni reč, dok su niz lice počele da joj se slivaju suze.

Negde iz prostora pariske kuće dunuo je povertarac koji je zatalasao zavese na otvorenom prozoru. U prostoriji je vladala užasavajuća tišina.

(…)

5. jun 2006.

VR: Sticajem nesrećnih okolnosti, vi ste morali da saopštite ocu za pogibiju vašeg brata?

Kneginja Jelisaveta Karađorđević: Bio je to najteži trenutak u mom životu.

VR: Princu Nikoli Karađorđeviću bila je tek dvadeset šesta godina…

Kneginja Jelisaveta Karađorđević: Bilo je to užasno. Posle Nikijeve pogibije, moja porodica nikada se nije oporavila. Aleksandar je počeo da veruje da bi bilo bolje da je on poginuo. Meni su bile potrebne godine da prihvatim Nikijevu smrt. Otac i mati potpuno su se povukli iz javnosti.

VR: Postoji pismo Bernardu Berensonu u kome knez Pavle Karađorđević tragično sažima te godine.

Kneginja Jelisaveta Karađorđević: Da, otac je Berndardu Berensonu napisao: ‘Sezona je u punom jeku, kažu, ali mi ne viđamo nikoga i više nam nije do toga. Ima stvari od kojih se čovek nikada ne oporavi, pa nastavlja da živi mehanički, jer mora da živi, ali više nema ni svrhe ni želja.'”

Veroslav Rančić: Konačna istina – Olga i Pavle Karađorđević između istine i sudbine,

Dereta, Beograd, 2009.