Naslovna strana

Da li ste znali da Narodni muzej u Beogradu poseduje prvorazrednu kolekciju impresionističkih slika i dela drugih umetnika, koju je prikupio i donirao knez Pavle Karađorđević?

Moj otac je voleo i cenio lepotu i govorio je da treba gledati i pamtiti samo najbolja umetnička dela, kako bismo prema njima mogli da merimo inferiorne slike i umetničke objekte. Smatrao je da to pomaže našem razvoju i sazrevanju i da ne treba gubiti vreme na mediokritet.

Knez Pavle je počeo da prikuplja umetnička dela još 1925. godine, u vreme kada impresionisti još nisu bili popularni. “U januaru 1925. godine knez Pavle je, prilikom jednog susreta sa kraljem Aleksandrom i kraljicom Marijom u Parizu, predložio da se u Beogradu osnuje Muzej moderne umetnosti. Kralj nije verovao da bi tako nešto bilo izvodljivo. Posle nekog vremena rekao je Pavlu da bi trebalo da se obrati ministru finansija, verujući da je time stavio tačku na njegov projekat – neostvariv zbog manja sredstava. Knez Pavle, međutim, nije odustajao. Iz jednog pisma Berensonu saznajemo šta je preduzeo:

Predložio sam ministru da ću mu ja garantovati stvaranje jezgra galerije moderne umetnosti. Znači, biće besplatno za državu, oni treba samo da obezbede lepu zgradu. Rečeno – učinjeno. Odavno sam bio bacio oko na izvanredan turski konak iz 18. veka, s lepim amamom – okruglom prostorijom s kupolom i nišama, koje bi bile odlične za statue. Odmah sam počeo sa akcijom i pisao velikom broju ljudi.

Pismo je iz januara 1926. godine, a turski konak je Konak kneginje Ljubice preko puta Saborne crkve i Patrijaršije. (…) Na svoja pisma knez Pavle je uskoro dobio ohrabrujuće odgovore. (…) A Knez je molio za svoj muzej ovako pišući:

Moja zemlja Srbija nema nijednu umetničku galeriju, a već mnogo godina želim da otvorim galeriju u Beogradu. Moja vlada je, naravno, obezbedila zgradu za tu svrhu, s tim da ja na početku obezbedim dovoljno slika da se stvori jezgro jedne nacionalne zbirke. Predlažem da to bude galerija moderne umetnosti i da se u njoj ne izlažu dela nastala pre devetnaestog veka.”

(Miodrag Janković: Knez Pavle – od lepote do istine, Beograd, 2004).

Tako je 1929. godine, po ideji i posle višegodišnjih priprema kneza Pavla, osnovan Muzej savremene umetnosti. Šest godina kasnije, 1935. godine, u zgradi Novog dvora osnovan je Muzej kneza Pavla, u koji su uključene zbirke Muzeja savremene umetnosti i Istorijsko-umetničkog muzeja. Direktor novoosnovanog muzeja bio je Milan Kašanin.

Knez Pavle i Milan Kašanin u obilasku Muzeja

Na otvaranju Muzeja, 18. januara 1935, knez Pavle je rekao:

Posle Svetskog rata, opet su naše tekovine od preko jednog stoleća bile delom upropašćene. Teška sudbina našeg naroda, koja nas je od pamtiveka pratila i koja je nemilosrdno rušila napore prepthodnih generacija, još se jednom ponovila. Trebalo je spasti ono malo zaostalog blaga i prikupiti retke ostatke koje je opšta i sudbonosna oluja poštedela. Mi smo to u granicama mogućnosti učinili, i tome pridodali jednu reprezentativnu zbirku moderne umetnosti našeg doba, koliko se to moglo učiniti sa našim skromnim sredstvima…

Nadam se da će Beograđani sa ponosom i pijetetetom posmatrati relikvije naše teške istorije i iz njih crpeti ljubav za tradicije i nauk za budućnost. Svaka stopa je bila krvlju natopljena i naša je dužnost da se setimo gigantskog napora koji je sada krunisan uspehom. Na nama je da to veliko i krasno delo sačuvamo. Retki ostaci naših prvih i slavnih nacionalnih neimara Nemanjića nalaze se u prizemlju. Na provom spratu samo jedna otvorena vrata odvajaju Karađorđevu sobu od Miloševe – napore jedne i druge dinastije za dobro i veličinu otadžbine. Drugi sprat je posvećen modernoj umetnosti i ja se nadam da će koristiti našim mladim umetnicima kod kojih nailazimo na toliko dara…

Zgrada Novog dvora u kojoj je bio smešten Muzej kneza Pavla

Cela kolekcija savremene umetnosti iz Muzeja kneza Pavla sada se nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu. Nadam se da će posetioci uskoro biti u prilici da uz ove slike pročitaju objašnjenje o tome odakle potiču i da je knez Pavle zaslužan za to što su nam dostupne. Do sada nema ni reči o tome.

Mnogo volim da gajim cveće na terasi…

Ovog proleća je moj krovni vrt veoma bogat, a žute ruže koje se zovu Knez Pavle Karađorđević (HRH Prince Paul of Yugoslavia), po imenu mog oca, naročito su bujne. Ova vrsta ruže je odgajena 2006. godine u rasadniku Ruže Petrović na Avali.

“Žuto je boja duha, zlata i sunca. Jedna naročito lepa žuta ruža dobila je ime po knezu Pavlu Karađorđeviću.

Ova ruža će, u ime svih cvetova, ispratiti kneza Pavla u Topolu, na Oplenac, 6. oktobra 2012.

U rasadniku Petrović, u Vrčinu pod Avalom, za poslednjih šest godina, stvorena je ova kraljica cvetova izuzetne lepote koja asocira na savršeno, na dovršenost bez greške.

I kao što je o njoj pevao Dante (Raj XXX pevanje, 124-126), ova žuta ruža je simbol vaskrsenja i besmrtnosti, jer uvek miriše na proleće.”

(Miodrag Janković, 2012)

Dalje…

Prošao je april.

April je poseban mesec u mom životu.

Sedmog aprila je moj rođendan, a petnaestog aprila je bio rođendan mog oca, po starom kalendaru.

Moj najomiljeniji brat Niki umro je dvanaestog aprila.

Imao je samo 25 godina i izgubio je život sam, usred noći, kada mu se automobil prevrnuo, a on se udavio u plitkom jarku.

***

“Kraj otvorenog prozora, osvetljen samo svetlom praskozorja, stajao je Pavle. Naglo se probudio i više nije mogao da zaspi. Događalo mu se to i ranije. Noć je bila praćena košmarnim snovima i probudio se sa čudnim predosećanjem… Nije mogao sebi da ga objasni, da ga svrsta u bilo koju kategoriju.

Pretpostavljao je da je u pitanju uzbuđenje što će se deca i prijatelji okupiti na njegov rođendan. Pomislio je da je u pitanju Olgino odsustvo. Nije bila kraj njega. Iako su im spavaće sobe bile odvojene, skoro da se noću nisu odvajali. Užasno mu je nedostajala.

Posmatrajući prostor oko kuće u ulici Šefer, iz dubine kuće začuo je zvuk telefona. U njemu se najednom javilo neko čudno zloslutno predosećanje.

Na vratima se pojavila Jelisaveta. Bila je samrtnički bleda. Dalje…

Milioni dolara se svake godine troše na istraživanje raka i pronađeni su lekovi za mnoge bolesti koje su odnosile brojne živote, ali niko još nije uspeo da pronađe način da iskoreni kolektivnu glupost, aroganciju, i uobraženost. Ove opasne zaraze već stotinama godina napadaju ljudske umove.

Čovek, jer ovo je  u suštini njegov svet, stvorio je Boga prema svom obličju, napisao svete knjige i odlučio da je on taj koji zna ko je Bog i šta On želi. Zamislio je i da postoji bolji svet nakon smrti, jedno lepše mesto sa poljima po kojima lebde device, čuje se muzika sa harfe i gde ima dovoljno mesta da svako može da sedne pored Svevišnjeg. Ova planeta je očigledno data Čoveku i ljudskoj vrsti da je koristi, zloupotrebljava i potčinjava, jer Čovek je superioran u odnosu na Prirodu. Ne verujem da bilo koji čovek, čak i najbolji umetnik, može da napravi ništa što bi bilo tako lepo kao cvet, zalazak sunca ili pahulja. Muzika je najbliža uzvišenom zvuku, ali i Priroda ima svoje pesme…

Dalje…

Da li će moji roditelji i brat biti sahranjeni u porodičnoj grobnici na Oplencu

Godinama sam povremeno sanjala isti san u kome su se preda mnom nizale divlje i nedokučive planine, a iza svakog žbuna vrebala tajna. I u snu sam bila uzbuđena šetajući se po tim vrletima, nastojeći da otkrijem suštinu koju u sebi kriju.

Mnogo sam volela taj san i jedva čekala da ga opet, po ko zna koji put, iznova odsanjam. Ustvari, moja ljubav prema tom snu proizlazila je iz želje da ga doživim u stvarnom životu. Zbog toga sam u toku svojih brojnih putovanja po svetu uvek tražila te planine. Tražila sam ih Škotskoj, na Havajima, u Peruu, Americi, Švajcarskoj i na tolikim drugim mestima, ali nisam uspevala da ih nađem. U stvarnosti, uvek su bile nekako drugačije.

A onda se dogodilo čudo. Dalje…

Neke emocije su toliko intimne i dobro skrivene da čovek nikada ne bi pogodio šta vri u duši prvog komšije

Ceo svet, uključujući i ovu našu milu zemlju, u opasnosti je od anestezije. Postoji neko opšte osećanje panike i želje da se od svega pobegne, da se ne pati; da se gleda, a da se ne vidi; da se sluša, a da se ne čuje. Tri majmuna ne rade ništa, ne vide ništa i ne razmišljaju ništa. Naravno, to je raj za farmaceutske kompanije koje, gde god ima loših vesti ili ljudi u depresiji, prodaju još jednu bočicu „prozaka“. Štampa i televizija nas neprestano bombarduju vestima o užasnim stvarima koje se dešavaju u celom svetu. Svaki dan je zastrašujući. Vesti su uvek loše, zato verujemo u najgore o svakome i svačemu. „Oh, mora da je tačno, pročitala sam u novinama.“

Kad sam letos bila u Ribarskoj banji, jedna žena mi je rekla kako je čula da sam tamo otišla da bih se dokopala vile kralja Petra. Pogledala sam je u čudu i odgovorila da ne polažem pravo ni na jednu nekretninu u Srbiji, osim na rezidenciju vlade Crne Gore u Beogradu. Nisam je izgleda ubedila kad sam joj rekla da volim da idem u Ribarsku banju jer uživam u tom predelu i u ljudima.

Dalje…

Mi žene smo definitivno B kategorija svuda u svetu. Da li ste znale, dame, da ako žena stane iza oltara u našoj crkvi, on mora ponovo da bude osveštan?

Nisu svi stari i duboko ukorenjeni običaji i navike dobri samo zato što ih većina slepo poštuje.

Veliko je licemerje, na primer, što se nago telo posmatra kao nešto sramotno. To je jedino što imamo, što je stvarno naše. Intimni delovei se na televiziji i filmu zamagljuju, ali je u redu prikazati uživo snimke dece izgorelog lica i unakažena tela na ulici, ili slaviti neki sadistički, nasilan film. Kako nago telo može da bude uznemiravajuće, a slike rata nisu? Bradavice hrane decu, ali se smatraju i erogenom zonom, pa ih je sramota videti. Nedavno je jedan muškarac naterao svoju lepu suprugu da gola šeta ulicom da bi je kaznio i ponizio. Umesto da se oseća lepom, verovatno se osetila užasno i postiđeno.

Dalje…

Zašto je omazivanje tanjira hlebom ružan manir u Engleskoj dok se isti takav gest u Francuskoj smatra poželjnim? Šta treba da znate ako stopirate u Iranu i u kom položaju treba da budu đonovi od cipela na Bliskom istoku?

Pre nekoliko godina jedan Englez je ručao pod šatorom zajedno sa pripadnicima jednog plemena u Arabijskoj pustinji. Na kraju gozbe glasno je podrignuo, što je mnogo obradovalo domaćine kao lep manir kojim je pokazao zahvalnost. Međutim, otišao je korak dalje i pustio vetar. To je bila najstrašnija uvreda i odmah mu je strela ubačena u rektum, što je bio njegov kraj. U Francuskoj je sasvim prihvatljivo omazati tanjir komadićem hleba, dok je u Engleskoj to ružan manir. U Engleskoj isto tako postoji izreka da pravi džentlmen koristi nožić za buter čak i kad večera sam. Ja sigurno nisam engleski džentlmen.

Teško je stalno sve raditi kako treba. Običaji su svuda različiti, ali je osmeh svuda prihvatljiv. Čovek čak i preko telefona može da prepozna da li je neko s druge strane žice prijateljski raspoložen i nasmejan. Primetila sam ponekad, kada sedim sa srdačnim i dragim ljudima koji se smeju i dobro provode, onog trenutka kad se jave na telefon njihov glas se promeni. Od veoma ljubaznog, glas postaje hladan, oštar i agresivan ili prosto pasivan i depresivan. Čim spuste slušalicu, opet su veseli.

Dalje…