Pavle zaslužuje više od “rehabilitacije”

Nj.K.V. Princeza Jelisaveta Karađorđević » Vesti » Pavle zaslužuje više od “rehabilitacije”

Pavle zaslužuje više od “rehabilitacije”

October 24th, 2012

Regionalna inicijativa Balkanska tranziciona pravda je na svom sajtu (http://www.balkaninsight.com) objavila tekst “Pavle zaslužuje više od ‘rehabilitacije'” (“Prince Paul Deserves More Than ‘Rehabilitation'”, 10.10.2012.), autora Markusa Tanera, novinara mreže BIRN…

“Kada je knez-namesnik 1941. godine svrgnut sa vlasti, Jugoslavija je izgubila progresivnog, dalekovidog lidera koji je upravo bio poveo zemlju na drugačiji, bolji put.

Dobro je što se Srbija pomirila sa sećanjem na jugoslovenskog kraljevskog namesnika kneza Pavla, čiji su posmrtni ostaci u subotu položeni među njegove pretke na Oplencu, u prisustvu ni manje ni više nego predsednika države.

Posle višedecenijskog anatemisanja kao pronacističkog sluge i izdajnika, sahrana uz najviše državne počasti označila je dobrodošlu promenu zvaničnog stava.

Međutim, to nije dovoljno. Sudske rehabilitacije i crkvene službe su jedno, ali hoće li se sada promeniti tekstovi u udžbenicima istorije i kada će se uložiti istinski napor da se promeni mišljenje ljudi?

Zašto ne nazvati ulice, trgove i pozorišta po čoveku koji ne samo da nije bio izdajnik već je verovatno bio najprogresivniji lider kog je Jugoslavija ikada imala?

Pogledajte samo njegove zasluge. Kratko vreme, između 1934. i 1941. godine, Jugoslavija je na svom čelu imala dobronamernog, visokoobrazovanog i sofisticiranog lidera. Ako je ikada postojao renesansni princ, on je bio taj.

(…)

Tokom tog kratkog perioda, Jugoslavija je jednostavno bila bolje mesto nego što je bila pre ili što će biti posle. Neko vreme je pokazivala znake izrastanja u modernu evropsku državu, duboko ukorenjenu u tradiciju zapadnih demokratija, državu u kojoj je izgledalo da će nacionalno pitanje – koje je mučilo Jugoslaviju od njenog nastanka – biti rešeno kroz civilizovana uzimanja i davanja.

Čovek može samo da zamisli koliko bi sve bilo drugačije da je Pavle ostao još nekoliko godina na vlasti. Jugoslavija je možda mogla da izbegne direktno učešće u Drugom svetskom ratu. U tom slučaju ne bi bilo ni građanskog rata između Srbije i Hrvatske, ni 1,7 miliona poginulih u ratu, ni masakra nad jugoslovenskim Jevrejima, a ni vlast ne bi preuzeli komunisti.

Ako skočimo malo do današnjice, shvatićemo da bi Jugoslavija možda postojala kao ustavna monarhija poput britanske, sa prosečnim nacionalnom dohotkom poput austrijskog.

(…)

Tragično je što nikada nećemo znati jer su namesnikovi reformski planovi naleteli na dve ogromne, nepremostive prepreke – jednu kod kuće, drugu u inostranstvu. U inostranstvu, pritisak nacističke Nemačke bio je nemilosrdan, zahtevao je sve tešnje veze i neprestano ograničavao jugoslovensku slobodu manevra.

A kod kuće, namesnik se sukobio sa srpskim rukovodstvom – trostrukim nosiocem vlasti u vidu Crkve, vojske i Radikalne stranke, koalicije koja je upravljala Srbijom još od puča 1903. i koja je istim sistemom pokušala da vlada u proširenoj Jugoslaviji posle 1918. godine.

Dok je Aleksandar bio živ, te snage još su držale moć. Na kraju krajeva, on je bio jedan od njih, njihova duša i telo. Pavla nisu voleli, a antipatije su bile obostrane.

Nije im se dopadao njegov kosmopolitski pogled na svet. Tačnije, nije im se dopadao konkordat sa Katoličkom crkvom koji je Pavle pokušao da uspostavi sredinom tridesetih i u tome nije uspeo. I nije im se dopadala autonomna Hrvatska banovina koju je nametnuo 1939. godine. Želeli su da nastave da se bore u Hrvatskoj Aleksandrovim oprobanim i pouzdanim metodama – zatvorima, policijskim batinama, nameštenim izborima i svim drugim.

Kao što svi znamo, bilo je po njihovom – čitavih pet minuta – aprila 1941. godine, pre nego što su srušili kuću do temelja. (…)”

Posetite sajt balkaninsight.com i pročitajte tekst “Pavle zaslužuje više od ‘rehabilitacije'” u celini…

—————————-

Balkanska tranziciona pravda je regionalna inicijativa koju finansira Evropska komisija i Federalno odeljenje spoljnih poslova Švajcarske i koja ima za cilj da se lakše razume tranziciona pravda među najširom publikom u bivšim jugoslovenskim zemljama (Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Kosovo, Makedonija, Crna Gora i Srbija) i da se unapredi stanje u medijima, uz pomoć regionalne mreže šest lokalnih specijalizovanih novinara – Regionalnog novinarskog tima tranzicione pravde.

Projektom je predviđeno objavljivanje Internet vesti, radijskih biltena i dokumentarnih filmova, posvećenih regionalnim temama u vezi sa ratnim zločinima. Projekat Balkanska tranziciona pravda na ovaj način nastoji da javnost u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Srbiji, na Kosovu, u Makedoniji i Crnoj Gori, ima besplatan i slobodan pristup nepristrasnim vestima i analizama o regionalnoj tranzicionoj pravdi kao kamenu temeljcu uspešne demokratizacije, vladavine zakona, poštovanja ljudskih prava i održive miroljubive budućnosti.