RSS RSS

Nj.K.V. Princeza Jelisaveta Karađorđević » Opšte » Magazin Elle: Spomenar srpske ruže – intervju sa princezom Jelisavetom Karađorđević

Magazin Elle: Spomenar srpske ruže – intervju sa princezom Jelisavetom Karađorđević

Elle (mart, 2017.)Magazin “Elle” je u svom novom broju (mart, 2017.) u rubrici “Society Icon” objavio intervju sa princezom Jelisavetom Karađorđević, pod naslovom “Spomenar srpske ruže”:

Kneginja Jelisaveta Karađorđević, najšarmantnija i najspontanija Beograđanka prošlog veka, čije su rodbinske, a pogotovo sentimentalne veze bile takve da bi se čitava Evropa i još neki kontinenti mogli držati pod kontrolom, ispričala je Igoru Karanovu zašto je važan osmeh.

Priča o Jelisaveti Karađorđević, od njenog detinjstva punog dramatičnih obrta, sa presedanjem u Keniji, Južnoafričkoj Republici, Švajcarskoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji i Americi, pa do trenutka kad je svet polako počeo da se okreće oko njenog kraljevskog osmeha, pre je zapis o tome kako je život putovanje koje se nikad ne završava. I o tome da princeze ne spasavaju vitezovi, nego su vitezovi one same.

Visokim i prilično zahtevnim stepeništem zgrade u Kosovskoj ulici stiže se da sada već legendarnog potkrovlja u kom je princeza Jelisaveta Karađorđević pronašla svoj novi/stari dom. Na poslednjem odmorištu, pre nego što se dođe do teških vrata, nalik onima na dobro čuvanom sefu neprocenjivih uspomena, postavljene su dve fotelje i sobno cveće, a po zidovima su okačene brojne uramljene slike. Tu se, valjda, čeka na audijenciju. Jelisaveti nisu potrebni ni tijara, ni žezlo, niti raskošna balska haljina da bi svojim kraljevskim sjajem zaslepila posetioca. Uske crne farmerke i kratka kožna jakna još su ubedljivi okvir za njen royality. A tu je i radoznali pogled, živo oko koje ni u jednom trenutku ne prestaje da uočava nove stvari: „Vi ste pušač? Odličan vam je džins.“ Malo ko bi pretpostavio da osoba koja je o istoriji diskutovala sa Johnom Fitzgeraldom Kennedyjem, o politici sa Richardom Nixonom, o umetnosti sa Andyjem Warholom, a o ljubavi sa Richardom Burtonom, može da se zainteresuje za nekoga ko nije planetarno poznat.

– Tu, na uglu, postoji jedan majstor koji popravlja električne uređaje, gospodin Branko. Uvek je vedar, oči su mu žive i ništa mu nije teško – odgovara Jelisaveta na pitanje koja je ličnost ostavila najbolji utisak na nju.

– Visoko društvo? Prijemi? Hollywood? Politika? To je sve gluma. Tamo ljudi ne govore da bi nešto otkrili, već da bi prikrili. Večera je mnogo bolji provod kad je spremaju svi gosti zajedno, nego ako samo sedimo za stolom. To bi trebalo uvesti u Ujedinjene nacije umesto onih dosadnih sednica. Zvanični prijemi su gubljenje vremena, tamo zapravo niko nikoga ne čuje i ne vidi. Dobar dan, kako ste putovali, je li lepo vreme, idete li negde posle, do viđenja, moram da idem dalje. Više volim razgovore kad se sedi na podu, nego one za raskošnom trpezom.

Kneginja Jelisaveta Karađorđević, ćerka kneza pavla, jugoslovenskog regenta obrazovanog u Oksfordu, i princeze Olge, ćerke grčkog i danskog princa Nikole i vojvotkinje Jelene Vladimirovne Romanove, rođena je na Belom dvoru 1936. godine. Idilično aristokratsko detinjstvo za koje ni ona sama danas nije sigurna da nije bilo bajka, naglo je prekinuto ultimatumom koji je 1941, uz ostale članove kraljevske porodice, dobio njen otac: za četiri sata napustite zemlju. Vozom iz Topčidera otputovali su prvo u Atinu, odakle su nastavili u Egipat, da bi im, uz logističku pomoć britanske obaveštajne službe, kao konačno utočište bila određena Kenija. Posle izvesnog vremena, kad je engleski kraljevski par, koji je i krvnom linijom povezan za Karađorđevićima, doputovao u Johanesburg, knez se sa porodicom preselio u Južnoafričku Republiku, a nakon rata, 1948. godine vratio se u Evropu. Grad u kom se dvanaestogodišnja princeza ponovo susrela sa civilizacijom starog kontinenta bila je Ženeva. Posle afričkih prostranstava delovala joj je malo tesno i klaustrofobično, ali tamo se nije dugo zadržala. Već 1953. godine, posle kratkotrajnog boravka u Parizu, živela je u Londonu i s majkom se, u Diorovoj haljini, pojavila na krunisanju engleske kraljice Elizabethe. Sa princom Charlesom, za kog tvrdi da je, suprotno slici u javnosti, nesvakidašnje inteligentan i interesantan, i dan-danas je u vrlo bliskim odnosima.

Elle (mart, 2017.)– Prvi put smo se sreli kad je imao godinu dana. On mnogo vredi, ali, nažalost, engleska štampa je surova i voli da ruši autoritete. Uvek su bili naklonjeniji princezi Diani jer je bila lepa i elegantna. Malo se zna o tome, ali Charles je neverovatan, kao i njegov otac. Obojica su u zemlji napravili čuda. Otvorili su oči javnosti za mnoge stvari, između ostalog i za ekologiju. Ali, skromni su, a to štampa ne toleriše. Camilla mi je simpatična, mada je nisam često viđala. Sa Wiliamom i Harryjem provodila sam vreme kad je jedan imao pet, drugi šest godina. Jednom sam tamo bila za vikend, Diana se samo pojavila i otišla. Sutradan ujutro Harry je ušao kod mene u sobu i rekao: „Došao sam samo da dobijem zagrljaj.“ Bio je presladak. A kraljica je čudo! Sa devedeset godina ona radi ozbiljan posao za državu.

Razbijajući predrasude da plava krv, posebno u prohladnoj Britaniji, ne može da uzavri, nakon školovanja na Oksfordu Jelisaveta se prvi put udala. Na skijanju u Austriji upoznala je zgodnog njujorškog konfekcionara čelične muške lepote i prefinjenih manira, Howarda Oxenberga. Zajedno su otišli u Njujork, gde su dobili dve kćerke, Catherinu, koja se kasnije proslavila kao glumica u prvoj modernoj sapunici Dinastija, i mlađu, Christinu, koja je postala spisateljica. Amerika je bila novo poglavlje u kneginjinom životu. Brzo se ispostavilo da je tamošnjim džet-set krugovima mnogo zanimljivija princeza bez kraljevstva, nego šarmantni biznismen koji ju je uveo u društvo. Čak i posle razvoda od Howarda, Jelisaveta je bila omiljen gost na prijemima i zabavama u visokom društvu. Iako ona sama tvrdi da je Amerikancima imponovalo njeno plemićko poreklo, svakome ko ju je upoznao jasno je da to uopšte nije slučaj. Neko ko je do svoje dvadesete godine doslovce obišao pola sveta, upoznao sve važnije prinčeve i kraljeve, ko je u direktnom sukobu sa aveti komunizma, a uz svu svoju briljantnu pamet i obrazovanje savršeno pažljivo sluša svakog s kim se upusti u razgovor, plenio bi sve i da je rođen na plantaži pamuka u Alabami, a ne na Belom dvoru.

Jelisaveta je uvek imala specifičan komunikacijski kod: iako joj se u očima u svakom trenutku jasno vidi da razmišlja sto na sat, ona govori malo, precizno, duhovito i uvek s poentom. Holivudske zvezde, producenti, bogati industrijalci i uticajni političari počeli su da je saleću, što zbog bajkovitog bekgraunda, što zbog vedrine koju je zarazno širila svuda oko sebe. Istoriju svog izgnanstva, koju bi većina normalnih ljudi predstavila kao golgotu, ona je prikazivala kao zanimljivi safari.

– Jedna žena, Japanka koju sam srela u Njujorku kad sam imala 26 godina, rekla mi je na ulici: „Zašto ne pokušaš da se nasmeješ?“ Shvatila sam da hodam okolo sa tmurnom grimasom i onda se sve promenilo. To je moja lična filozofija: čovek može da bira da li je ono što mu se dešava pozitivno ili negativno. Ja biram da sve oko sebe pretvorim u pozitivno. To može svako. Svi mi sa sobom kroz život nosimo ono što se u engleskom kaže pain body. To je senka koja nas tera da patimo, kritikujemo, budemo tužni ili besni na nešto. Kada se toga oslobodimo, patnja i bol postaju nepotrebni. Nemamo zbog čega da se žalimo. Ne volim patetiku, mrzim da sebe vidim kao žrtvu. (…)”

Tekst “Spomenar srpske ruže” u celini možete pročitati u novom broju magazina “Elle”.

Kategorije: Opšte