Naslovna strana

Časopis “Story” je u svom svečanom, jubilarnom 600. broju (17. mart 2017.) objavio intervju sa princezom Jelisavetom Karađorđević pod naslovom “Životna pobeda žigosane plemkinje”:

“Piše: Saša Tošić
Foto: Andreja Damnjanović, Vladimir Lukić, privatna arhiva

Uskoro se navršava sedamdeset šest godina otkako je kneginja Jelisaveta Karađorđević s porodicom prognana iz otadžbine, kada je počeo njen dug i težak put ispunjen velikim ljubavima, ali i teškim trenucima i tragedijama koje je uspela da nadvlada i ostvari svoju životnu misiju da se vrati u Srbiju, rehabilituje svog oca i ispravi istorijske nepravde zbog kojih je mnogo propatila.

Kada postoji jasan, plemenit motiv i velika ljubav koja se nosi u srcu, nema neostvarivog cilja. Nekada to potraje danima, nekada nedeljama, godinama, a kada je reč o kneginji Jelisaveti Karađorđević (80), trajalo je decenijama, ceo njen život. Uspela je da ispuni svoju životnu misiju i sada zadovoljno i sa iskrenim osmehom može da posmatra panoramu svog Beograda iz stana u centru prestonice. Doma u kom skoro svakoga dana vitalnost tela održava jogom, a zdravlje duha razgovarajući sa sugrađanima, prodavcima na pijacama na kojima sama kupuje jabuke, krompir, crni luk… Iako je plemićkog porekla, kraljevske sluškinje nisu joj potrebne.

– Ne podnosim kada neko deli ljude na klase – kaže jedini živi član kraljevske porodice Karađorđević koji je došao na svet na tlu Srbije.

Izgnanstvo

Rođena je na Belom dvoru, 7. aprila 1936, kao treće dete kneza Pavla, tada kneza-namesnika Kraljevine Jugoslavije, i kneginje Olge. Po ocu, ona je čukununuka slavnog vožda Karađorđa, a po majci, preko svoje bake Olge Konstantinovne, direktan potomak ruske carice Katarine Velike, praunuka velikog kneza od Rusije Vladimira, pripadnika dinastije Romanov.

U njenim venama teče i danska i grčka kraljevska krv, jer je njen deda bio grčki i danski princ Nikola, sin grčkog kralja Đorđa. Krštena je 2. maja, njeni kumovi bili su vojvoda od Kenta i grčki princ Nikola, a kume kraljica Marija i engleska kraljica Meri, supruga kralja Džordža. Prve godine detinjstva sa starijom braćom Aleksandrom i Nikolom provodila je uglavnom na imanju dvorskog kompleksa. Posebno je uživala u prirodi.

– Ovde, u Srbiji, imala sam lepo detinjstvo. Teži i tužniji dani nastupili su kasnije, kada smo otišli, ali uvek se radije sećam onog pozitivnog. Pamtim kakvo je bilo drveće na Dedinju, svetlo koje se probijalo kroz krošnje, sve ono što je prirodno. Ukus jabuka i oraha iz našeg dvorišta… Takav ukus nisam nikada posle našla. Imala sam mnogo životinja, bilo ih je mnogo na Belom dvoru.

A onda… Nekoliko dana pre njenog petog rođendana, zbog pristupanja Trojnom paktu, knez Pavle oboren je s vlasti vojnim pučem, koji je narod masovno podržao, a dva dana nakon državnog udara proteran je iz Srbije sa etiketom izdajnika. Sa suprugom, dvojicom sinova i ćerkom, sa železničke stanice u Topčideru uputili su se u Grčku.

– Instinktivno sam osetila da se nešto strašno dešava – priseća se kneginja Jelisaveta. – Ljudi misle da deca ne znaju, ali ja sam znala da se nešto događa, jer su svi bili u panici, jurili su po kući. Da nismo poslušali generala, mislim da bismo svi bili pobijeni. Imali smo svega četiri sata da se spakujemo i napustimo zemlju.

U Grčkoj ih je dočekala Jelisavetina baka, vojvotkinja Jelena, ali tu se nisu dugo zadržali. Englezi su ih ubrzo sproveli do Kaira, a potom do Najrobija, u Keniji, gde su usledili teški dani za petogodišnju Jelisavetu i njenu porodicu.

– Roditelji mi nisu govorili mnogo o čitavoj situaciji, verovatno su hteli da poštede braću i mene. Malo sam toga čula od oca, više sam saznala posle njegove smrti. Sada često imam potrebu da pričam s njim, da mu postavim neka pitanja na koja nemam odgovore. Recimo, nikada nije govorio o svom odrastanju, a znam da je imao veoma teško detinjstvo. Bila sam najmlađa, pa je hteo da me poštedi tema koje nisu baš lagodne.

Bolji dani nisu usledili ni kada su se iz Kenije preselili u Južnoafričku Republiku.

– Nije bilo lako živeti s pečatom koji je nosila naša porodica – ističe kneginja.

Međutim, početkom 1947. godine britanski kralj Džordž posetio je Južnoafričku Republiku i susreo se u Johanesburgu sa knezom Pavlom, što će se kasnije ispostaviti da je nagoveštaj nekih boljih vremena za njega i njegovu porodicu.

Kraljevski susret

– Bila sam još mala, imala sam svega jedanaest godina, tako da sam taj susret posmatrala s prozora. To jeste bio bitan događaj za našu porodicu, iako se tog momenta ništa važno nije promenilo, ali može se reći da je to svojevrstan početak rehabilitacije. Početak, jer britanski kralj jeste značajan, ali kraljevi nemaju baš neku moć. Engleska štampa pisala je i posle toga najružnije stvari o mom ocu.

Šest meseci posle susreta sa britanskim suverenom, knez Pavle i njegova porodica konačno napuštaju Afriku i vraćaju se u Evropu. S novim pasošem i švajcarskom vizom, Jelisaveta, njeni roditelji i braća stižu u Ženevu krajem oktobra 1948. godine. Potom se sele u Pariz, pa London, gde su je upisali u prestižnu britansku školu, ali pod drugim imenom.

– Bila sam jedina strankinja u toj školi u koju su me upisali pod imenom Jelisaveta Đorđe, da zbog prezimena ne bih odmah bila etiketirana – priseća se kneginja perioda kada je iz devojčice stasavala u devojku.

Duhovi prošlosti proganjali su je još od izgnanstva u Africi, a žal za Srbijom postala je još izraženija. U to vreme, porodicu je zadesila nova tuga. U automobilskom udesu u blizini Londona, 12. aprila 1954, Jelisavetin brat knez Nikola izgubio je život. Knez Pavle nikada nije prežalio smrt sina. Ta tragedija slomila ga je u toj meri da je počeo da ispoljava simptome depresije.

– Nakon pogibije mog brata, otac je bio vrlo depresivan. Atmosfera u kući bila je izuzetno teška. Sledeće godine preminula je baka, potom i tetka. Imala sam samo 17 godina i morala sam neprestano da nosim crninu. Bilo je to veoma teško za jednu devojku – seća se Jelisaveta, dok joj se zbog oživljavanja tragičnih slika iz tog perioda otima uzdah.

Njen otac, knez Pavle, patio je sve više, a posebnu tugu pričinjavala mu je činjenica što svojoj mezimici, najmlađem detetu, ne može da ispuni želju da poseti zemlju u kojoj se rodila. (…)”

Tekst “Životna pobeda žigosane plemkinje” u celini možete pročitati u novom broju magazina “Story”.