Naslovna strana

U Belom dvoru, na periferiji Beograda, moja dva brata, Aleksandar i Nikola, kome smo od milja tepali Niki, imali su male električne automobile sa velikim baterijama ispod zadnjeg sedišta.

Ponosili su se ovim automobilima i, naravno, nisu dozvoljavali svojoj maloj sestri da dira njihovo „blago“.

A ja sam žudela da se provozam, te sam jednog dana, dok niko nije gledao, uskočila u jedan. Posmatrala sam kako Niki uključuje motor, pa sam uradila isto to.

Na moju radost, automobil se pokrenuo i ubrzo sam projurila sama dvorskom stazom.

Iza sebe sam čula povike – bili su to moja dadilja Id i stražar Bradić. Bradić me je sustigao i isključio motor. Podigao me je i predao dadilji, svoj zadihanoj od trčanja uzbrdicom.

Dalje…