Naslovna strana

Časopis NIN je u svom novom broju (3937, 11. jun 2026) objavio veliki intervju sa princezom Jelisavetom Karađorđević, pod naslovom “Moj otac nije izdajnik”. Autor intervjua je novinar, pisac i publicista Luka Mičeta, glavni i odgovorni urednik NIN-a, a sa kneginjom je razgovarao o njenom životnom putu, razlozima za povratak u domovinu i borbi za rehabilitaciju njenog oca, kneza Pavla Karađorđevića:

“Rođena u kraljevskom dvoru u Beogradu kao kćerka kneza namesnika Pavla Karađorđevića i kneginje Olge od Grčke i Danske, već u najranijem detinjstvu osetila je svu surovost istorije. Od bezbrižnih dana detinjstva, preko iznenadnog i dramatičnog progonstva, internacije u Keniji, pa sve do najprestižnijih svetskih salona u Londonu, Parizu i Njujorku, kneginja Jelisaveta je gradila sopstveni put. Sedela je pored američkih predsednika, družila se sa umetnicima i svetskom elitom, ali nikada nije zaboravila odakle potiče.

Život kneginje Jelisavete Karađorđević podseća na najuzbudljiviji roman. To je duboka filozofska drama o otporu prema nepravdi koja je, poput olovne senke, pritiskala njenu porodicu nakon fatalnog 27. marta 1941. godine.

Taj prelomni trenutak naše povesti otvorio je ambis u kojem je knez Pavle Karađorđević – vitez Ordena podvezice i vizionar – od strane moćnika žigosan kao izdajnik zbog potpisivanja Trojnog pakta. (…)

Život kneginje Jelisavete Karađorđević, ove izuzetne žene, može se sagledavati u tri nivoa.

S jedne strane, to je život lepotice i još princeze, pripadnice svetskog džet-seta i najviših rojalističkih krugova Evrope.

S druge strane, to je svakodnevica kćerke, majke, bake… Složena porodična saga u turbulentnom istorijskom kontekstu.

S treće strane, to su dostignuća jednog krhkog političko-istorijskog aktera iz senke, ali aktera koji se suvereno kreće od Bakingemske palate do Bele kuće, od Njujorka do Kremlja… Od Kenedija do Gorbačova, od Donalda Trampa do Benazir Buto ili Butrosa Butros-Galija…

Sva ta tri nivoa su delovi celine čija je suština: želja da se vrati u domovinu i da se rehabilituje njen otac, knez Pavle Karađorđević.

U svemu tome je kneginja Jelisaveta Karađorđević uspela.

Ovo je priča o tome. (…)

Pre nego što ste stigli do Amerike i Bele kuće, vaš život je počeo u Beogradu, u Belom dvoru, ali je prekinut sudbonosnim događajem 27. marta 1941. godine. Kako iz današnje perspektive gledate na taj nagli prelazak iz kraljevskog blagostanja u status prognanika?

To je trauma sa kojom se čovek bori celog života. Ne samo ja, nego svaki Srbin. Rođena sam u Beogradu i moje prve godine bile su ispunjene ljubavlju, pažnjom i toplinom porodičnog doma. Moj otac, knez Pavle, bio je čovek visoke kulture, ljubitelj umetnosti, koji je želeo da od Jugoslavije napravi modernu, prosvećenu evropsku državu. Međutim, vihor rata i političke igre velikih sila srušili su sve to u jednom danu. Imala sam jedva četiri godine kada smo bili primorani da napustimo domovinu nakon puča.

To veče, 27. marta, sedela sam u krilu svoga brata Aleksandra i slušala priču ‘Mali crveni zmaj’. Čitanje su ometali jaka buka i bat koraka. Sećam se tog osećanja zbunjenosti. Gledam kako Uranija, Grkinja, služavka moje majke, u velikoj brzini pakuje kofere, vidim ogromnu zabrinutost kod odraslih. Dali su nam samo četiri sata da se spakujemo i iste večeri odemo iz Jugoslavije ili ćemo biti streljani.

Britanske vlasti su vas praktično internirale.

Apsolutno. Umesto u London ili neku evropsku prestonicu, poslati smo u Afriku, u Keniju. Život u Keniji bio je potpuni kontrast svemu što je moja porodica do tada poznavala. Bili smo izolovani, pod stalnom prismotrom, u okruženju koje je bilo prelepo, ali divlje i surovo. Za mog oca, to je bilo strašno duševno mučenje. Čovek koji je upravljao državom i spasavao evropsko umetničko blago odjednom je sedeo u afričkoj savani, obeležen kao izdajnik od strane onih koji su zapravo izdali njega. Moja majka, kneginja Olga, pokazala je neverovatnu snagu u tim trenucima. Ona je bila ta koja je držala porodicu na okupu, koja se brinula o našem obrazovanju i trudila se da brat i ja ne osetimo svu gorčinu i očaj naših roditelja. (…)

Kako je ta izolacija uticala na vaše odrastanje i formiranje ličnosti? Često se misli da su princeze zaštićene od realnog sveta.

Upravo suprotno. To iskustvo me je naučilo da u životu ništa nije trajno i da materijalne stvari i titule mogu nestati u trenu. U Keniji sam naučila da posmatram prirodu, da preživljavam, da budem samostalna. Tamo sam shvatila da princeze ne spasavaju nikakvi vitezovi na belim konjima, kako to piše u bajkama. Kroz sudbine žena u mojoj porodici, a kasnije i kroz sopstveno iskustvo, uvidela sam da su žene te koje moraju biti vitezovi. Morate sami sebe da spasite, da pronađete unutrašnju snagu kada se sve oko vas ruši. To prognanstvo nas je obeležilo, stvorilo je u meni večitu potragu za domom, za identitetom koji nam je nasilno oduzet. (…)

Centralna tema vašeg delovanja u poslednjih trideset godina, od kada ste ponovo uspostavili vezu sa Srbijom, jeste rehabilitacija vašeg oca, kneza Pavla. On je decenijama u jugoslovenskoj istoriografiji bio etiketiran kao izdajnik i čovek koji je potpisao Trojni pakt. Koliko je bilo teško nositi se sa tim teretom i šta je pokrenulo vašu borbu za istinu?

To je bila moja životna misija, dug prema ocu, ali i dug prema istorijskoj istini. I ako hoćete, baš i dug prema Srbima i Srbiji.

Decenijama sam živela sa saznanjem da je moj otac u sopstvenoj zemlji proglašen za narodnog neprijatelja, da su mu oduzeta sva prava, imovina, pa čak i dostojanstvo.

Poznavala sam ga kao čoveka duboke etike, neverovatnog rodoljuba koji je patio za Srbijom svakog bogovetnog dana u izgnanstvu. On nikada nije bio fašista niti izdajnik. Sve što je radio, radio je sa ciljem da spasi srpski narod i Jugoslaviju od klanice koju je video da dolazi.

Znao je da smo vojno nemoćni da se suprotstavimo Hitlerovoj ratnoj mašineriji i pokušao je da kupi vreme, da diplomatskim manevrima sačuva živote mladih ljudi. Isto što su i Englezi radili. (…)

Ta borba je na kraju urodila plodom. Knez Pavle je zvanično rehabilitovan, a njegovi posmrtni ostaci, zajedno sa ostacima vaše majke Olge i brata Nikole, preneti su na Oplenac. Kako ste se osećali tog dana?

To je bio najvažniji i najemotivniji dan u mom životu. Kada je 2011. godine Viši sud u Beogradu doneo odluku o punoj rehabilitaciji kneza Pavla, osetila sam kao da je ogroman kamen, težak nekoliko tona, pao sa mojih grudi. Pravda je spora ali dostižna ako ste dovoljno uporni i ako ne dozvolite da vas laži obeshrabre. A kada su u oktobru 2012. godine njihovi zemni ostaci preneti u porodičnu grobnicu na Oplencu, krug je konačno bio zatvoren. Moj otac se vratio kući, među svoj narod, tamo gde je oduvek pripadao. Gledajući te kovčege prekrivene srpskom zastavom, znala sam da sam ispunila svoju misiju i kao kćerka i kao Karađorđevićka i kao Srpkinja. Dokazala sam da istoriju pišu pobednici, ali da istinu na kraju donose oni koji ne odustaju od pravde.

Vaša životna priča je inspiracija za mnoge. Kada pogledate unazad, na sve te uspone i padove, od izbegličkog kampa u Africi do glamura Bele kuće, šta biste izdvojili kao svoju najveću životnu pouku?

Moja najveća pouka jeste da nikada, ali baš nikada, ne smete dozvoliti da vas okolnosti definišu ili slome. Život će vas bacati na različite strane, suočavaćete se sa nepravdom, sa lažima, sa gubicima koji deluju neizdrživo. Ali unutar svakog od nas postoji jedno jezgro, jedna iskra slobode i snage koju vam niko ne može oduzeti osim ako mu vi to sami ne dopustite. (…)”

Intervju “Kneginja Jelisaveta Karađorđević: Moj otac nije izdajnik” u celosti možete pročitati u štampanom izdanju i na sajtu časopisa NIN.