RSS RSS

Nj.K.V. Princeza Jelisaveta Karađorđević » Opšte » Svečana promocija knjige “Kako postati ikona od stila – Beograđanke znaju”

Svečana promocija knjige “Kako postati ikona od stila – Beograđanke znaju”

Promocija knjige "Beograđanke znaju"Nova knjiga novinarke Branke Kovačević “Kako postati ikona od stila – Beograđanke znaju” svečano je promovisana 4. oktobra 2017. godine u beogradskom hotelu Envoy.

Knjiga predstavlja kolekciju razgovora i priča o životnim stilovima osamnaest znamenitih Beograđanki, kao što su: princeza Jelisaveta Karađorđević, Roksanda Ilinčić, Jelena Ivanović, Sara Brajović, Marija Tarlać, Jelisaveta Orašanin, Ana Stanić, Jovana Joksimović, Verica Rakočević i druge.

Pored autorke Branke Kovačević, promociji su prisustvovale i neke od junakinja ovog inspirativnog izdanja, među kojima je bila i princeza Jelisaveta.

Zahvaljujući ljubaznoj dozvoli Branke Kovačević i izdavačke kuće Vulkan koja je objavila knjigu “Kako postati ikona od stila – Beograđanske znaju”, objavljujemo deo intervjua koji je autorka vodila sa princezom Jelisavetom Karađorđević:

ŽIVOTNA I MODNA ANATOMIJA SRPSKE PRINCEZE

Bila je oduvek najbolji predstavnik srpske lepote u svetu. Otmena, senzualna, prirodna. Pristupačna. Princeza bez titule. ’’Često su me tokom života pitali odakle mi pravo da se predstavljam kao princeza kada su me proterali iz moje zemlje. To me je neretko stavljao u poziciju da iznova i iznova tragam za sobom’’ – objasnila mi je.

Buran život dostojan uzbudljivog romana, tri braka, troje dece, šestoro unučića danas živi i dalje sa stilom. U predivno nameštenom dupleksu u centru grada sa ogromnom terasom prepunom limunova i belog cveća. Nosi camper ljubičaste cipele, najčešće veoma stylish torbe za pijacu i obavezno crveni karmin. Nosila je i kreacije Diora, Šanela, Karoline Herere ali mnogo više i češće je u životu, umesto za odevnim dizajnerskim komadima, bila u potrazi za sopstvenim identitetom.

Njen život je počeo kao u bajci. Rođena je na Belom dvoru 7. aprila 1936. godine kao jedina kćerka kneza Pavla Karađorđevića i kneginje Olge od Grčke i Danske, a samo mesec dana po rođenju, na istom mestu je bila i krštena. Kumovi su joj bili vojvoda od Kenta i grčki princ Nikola (njen deda po majci), a kume kraljica Marija i engleska kraljica Meri.

U njenom životu dugo već nema protokola. Pogled joj je i dalje setan, ali sreća je prisutna na njenom licu. Princeza je uspela u svojoj misiji – ostatke svojih najmilijih je prebacila na Oplenac a ona već šesnaest godina živi na svojoj beogradskoj adresi kao obična građanka, Jelisaveta Karađorđević.

Promocija knjige "Beograđanke znaju"Kada sam joj rekla da osim njenog omiljenog Moritz sladoleda u Beogradu postoji i sladoled Crna ovca koji vredi probati, bez razmišljanja mi je iste sekunde rekla: ’’Crna ovca? Pa, to sam ja!’’

Kada pritisne remote dugme svog života i vrati se godinama unazad, jasno shvata da je ceo njen život bio velika borba za uspostavljanje izgubljenog identiteta i za povratak u zemlju predaka, Srbiju.

“Jeste li čuli za onu staru izreku koja glasi ‘kada je početak života težak, druga polovina je mnogo bolja’? To se pokazalo kao veoma tačno u mom slučaju”, rekla mi je princeza u samom uvodu našeg razgovora veoma smireno, gotovo filozofski. Sedela je na sofi u svojoj dnevnoj sobi i izgledala je kao neko ko konačno uživa u sopstvenom životnom scenariju. Pre tri godine je počela i da slika i sve je to unelo neki dodatni mir u njen život.

Sudeći po vašoj biografiji, imali ste momente kada niste znali ni gde da krenete, niti šta da uradite u određenim trenucima sa svojim životom. Ipak, mora se priznati da ste sve nedaće podnosili uzdinute glave i sa prepoznatljivim otmenim držanjem koje je veoma svojstveno za vas. Sa stavom princeze koja nije imala ni dvor, ni titulu, ni svitu, niti life style koji se podrazumevao. Očigledno vas je sudbina mnogo puta iskušavala?

U detinjstvu sam imala veoma strogu dadilju, Engleskinju i, pored mnogih drugih stvari, od mene je stalno zahtevala da držim leđa pravo i bradu gore. Čak i u Africi, gde su nas prognali odavde i kada smo se preselili u neki potpuno drugi svet. Nisam imala ni pet godina kada su nam rekli da imamo samo četiri sata da spakujemo samo najosnovnije stvari i da napustimo zemlju. Neverovatno, ali ja i danas imam jasne slike u svojoj glavi. Sećam se Belog Dvora, pamtim baštu, moje životinje, sećam se i brda kod Kranja gde smo odlazili… A od svega što smo tada imali sačuvala sam jednu jedinu čašu od srebra koju držim i danas u kupatilu. Osim toga nemam ništa. Ni jednu sitnicu iz detinjstva, ni jednu igračku, haljinicu. A i kako sam mogla bilo šta da sačuvam. Pravo iz Beograda smo stigli u zatvor u Keniju, u jednu trošnu zgradu gde smo započeli potpuno drugačiji život. Moj otac nije hteo da uradi ono što su zahtevali od njega. I bili smo kažnjeni. Verovatno sam danas jaka zbog svih udaraca koje sam primila.

Živeli ste kasnije i u Parizu, Londonu, u Americi… dok konačno niste uspeli da se vratite u rodni Beograd? Gde vam je bilo najlepše?

Najlepše mi je u Beogradu! To potvrđuje činjenica da već šesnaest godina živim ovde, u istom stanu, u centru grada. Izabrala sam Beograd da u njemu živim, ali verujte nije bilo lako da se ovde vratim. Sada je moja porodica raseljena svuda po svetu. Bila sam nedavno kod kćerke Kristine u Meksiku, uskoro idem kod sina Nikolasa u Belgiju gde on živi sa suprugom i tri kćerke. Druga kćerka Katarina je u Los Anđelesu i kod nje ne idem tako često, ali se svakodnevno čujemo putem skajpa. Ona najviše liči na mene. Voli da bude slobodna, nezavisna, da misli svojom glavom. Beograd mi je uvek bio najudobniji za život. Baš po mojoj meri. Evo večeras moj partner Dragan Babić, koji je inače operski pevač, i ja idemo da slušamo operu Travijatu u Narodnom pozorištu i u tome ćemo baš uživati.

Spremate li neku posebnu haljinu za večeras?

Promocija knjige "Beograđanke znaju"Obući ću se malo svečanije. Evo, spremila sam jednu haljinu od čipke, roza boje. I jaknu preko toga. Volim da kombinujem stvari. Ne volim komplete. Ova jakna mi je baš stara i ona je poklon od moje velike prijateljice, dizajnerke Karoline Herere. Veoma je je lepa i klasičnog kroja pa mogu da je nosim zauvek. Karolinu poznajem više od trideset godina i upoznale smo se još dok ona nije postala poznata dizajnerka. Bilo je to u Londonu a onda sam bila prisutna i na njenoj prvoj reviji osamdesetih godina prošlog veka u Njujorku gde je prikazala svoju prvu kolekciju. Viđamo se i sada ponekad. Pričamo o deci, o običnim stvarima. Ona je veoma jednostavna žena, veoma prijatna a njen suprug je izuzetno duhovit. Imala sam dosta njenih stvari u svojoj garderobi a veoma posebna je bila i jedna predivna haljina sa njenim potpisom koju sam nosila na venčanju svog rođaka Princa Čarlsa i princeze Dajane. Bilo je to venčanje veka i svi smo se pripremali sa posebnom pažnjom za taj događaj. Ja sam na ovo venčanje išla sa majkom i njene dve sestre od tetke, pošto njene rođene sestre, nažalost nisu više bile među živima, kao ni moj otac. Obukla sam zlatnu haljinu Karoline Herere, koja je imala otmeni dubok izrez na leđima, bila ukrojena u struku, sa dugačkim rukavima i dugačka do poda. Imala je, isto tako zlatan, tanak kaiš koji je bukvalno ’’potpisivao’’ struk i bila je veoma delikatna. Žao mi je što je više nemam, ali sam je poklonila Isidori Bjelici za jednu od njenih aukcija. Na toj svadbi princa Čarlsa i Lejdi Di, na privatnoj večeri upoznala sam i čuvenu Grejs Keli. Zaista je bila posebna. Veoma otmene fizionomije i rafiniranog stila.

Kada smo kod tih venčanica, kakve ste haljine vi birali za svoja tri venčanja?

Ne vredi o tome baš pričati jer ja nikada zvanično nisam ni bila udata. Mislim, nikada u crkvi. Sva tri moja venčanja su bila građanska venčanja. I verovali ili ne, prvi put sam na sebi imala pantalone za skijanje, jer smo bili na planini. Imala sam 23 godine i moj prvi muž Hauard Oksenberg bio je otac moje dve kćerke, Katarine i Kristine. Drugi put sam se udala u jednoj veoma maloj i kratkoj haljinici u Londonu za Nila Roksburga Balfura sa kojim imam sina Nikolasa a treći put sam se venčala u Peruu, takođe u nečemu veoma jednostavnom, ne mogu više ni da se setim. Znam samo da nikada ništa pompezno nisam nosila na sebi kad sam se udavala.

Zar se to od vas, kao od princeze, nije očekivalo, naročito prvi put kada ste odlučili da zasnujete svoju porodicu?

Kao tinejdžerka sam bila veoma nesrećna. Od trinaeste do petnaeste godine živela sam u jednom internatu u Engleskoj. U tom periodu svog života sam, verovali ili ne, bila debela, jer smo se veoma loše hranili u toj školi. Jeli smo prženi hleb i pasulj iz konzerve i unosila sam puno ugljenih hidrata. Kasnije su me roditelji prebacili u internat u Francusku, u katoličku školu za devojčice. Tamo su mi naređivali da ustanem u sedam ujutro da bih išla na misu. Ja bih pokrila glavu ćebetom, pa nisu ni primetili da nisam ustajala. Tako sam mogla da spavam još jedan sat. Posle šesnaeste godine su me roditelji prebacili u koledž Madmoazel Anita u Parizu, gde sam provela naredne tri godine i učila filozofiju, pravo, istoriju umetnosti. Ni tu školu nisam volela. Moji su tada živeli u Parizu i kada sam se posle koledža vratila kući atmosfera je bila veoma tužna. Tih godina su umirali naši najbliži. Prvo moja baka, pa tetka, pa je poginuo moj najmlađi brat Nikola, što je oca dotuklo. Tada sam imala sedamnaest godina. Tri godine zaredom crninu nisam skidala i onda sam odlučila da više nemam kapacitet za patnju. Morala sam da nađem neko rešenje za sebe. Želela sam samo da budem normalna osoba. Bila sam svesna da u Jugoslaviju ne mogu da se vratim jer su nas odatle izbacili i morala sam sebi da otvorim neku drugu perspektivu, da postanem neka druga ličnost, da bih preživela.

(…)

Nastavak intervjua sa princezom Jelisavetom možete pročitati u knjizi “Kako postati ikona od stila – Beograđanke znaju” Branke Kovačević, koju možete nabaviti na sajtu izdavačke kuće i u knjižarama Vulkan.

O knjizi

Beograđanke znajuKnjiga “Kako postati ikona od stila – Beograđanke znaju” će vas informisati, modno razbuditi, inspirisati, naterati na akciju i povesti u intimni modni svet Beograđanki koje su stil vredan divljenja gradile u svom gradu, ali i širom sveta. One su autentične, neponovljive i ostvarene žene.

Autorka Branka Kovačević uspela je da nam u knjizi dočara životne stilove osamnaest Beograđanki, i dok budete čitali njihove priče, osećaćete se kao da ste proveli popodne sa svakom od njih u dugom ćaskanju uz mirišljavi kapućino sa mnogo pene i kolačiće sa kremom. Saznaćete sve ono što žene zanima – gde se Beograđanke odevaju, zašto vole cipele, gde izlaze, da li se plaše starenja, u čemu je tajna njihovog uspeha… kao i mnoge druge tajne.

Ovo je zapis o jednom vremenu, trag budućnosti, sjajna priča o životnom i modnom stilu veoma posebnih žena, vremenu u kom su živele, stvarale i oplemenjivale svet svojom lepotom! Knjiga koju ćete čuvati, poklanjati i njene tajne otkrivati postepeno.

O autorki

Promocija knjige "Beograđanke znaju"Branka Kovačević je dugogodišnji novinar sa velikim iskustvom. Trenutno je zaposlena u Ilustrovanoj Politici, a pre toga je deceniju i po radila kao urednik kulture u časopisu Bazar. Autor je preko 2.500 intervjua sa najpoznatijim ličnostima iz sveta domaćeg šou-biznisa. Godinama je u Bazaru uređivala rubrike Lične stvari, Mali vodič za hedonizam i Modni stil. Diplomirala je na Fakultetu političkih nauka na odseku za novinarstvo, završila je specijalističke studije News reporting i odbranila master na temu Ženska štampa. Živela je u Londonu i radila za najprestižniju britansku modnu kompaniju Burberry.

Više fotografija sa promocije knjige “Kako postati ikona od stila – Beograđanke znaju” u hotelu Envoy pogledajte na Facebook strani izdavačke kuće Vulkan.

Kategorije: Opšte