Naslovna strana

Teatar “Madlenianum” iz Beograda organizovao je javno čitanje drame “Konačna istina – Olga i Pavle Karađorđević” Veroslava Rančića na svojoj sceni “Bel Etage” u četvrtak, 7. jula 2011. godine, u 20 časova.

Uz Tihomira Stanića, Vanju Milačić, Miloša Timotijevića, Milicu Janketić, Dejana Đurovića, Dragana Vujića i druge, deo velikog glumačkog ansambla bila je i princeza Jelisaveta Karađorđević, kćerka kneza Pavla i kneginje Olge, koja je govorila prolog i epilog komada.

Dnevni list “Večernje novosti” je u svom broju od 8. jula 2011. godine objavio tekst “Princeza Jelisaveta na sceni”, u kome novinarka Vukica Strugar izveštava o utiscima koje je kneginja Jelisaveta ponela sa ovog događaja:

“Jelisaveta Karađorđević u ‘Konačnoj istini’ Veroslava Rančića bila u sopstvenoj ulozi. Princeza: Glumci su bili divni. Kao da je oživela moja porodica, moje detinjstvo.

Ništa se u našim životima ne dešava slučajno – kaže u drami ‘Konačna istina’ osamnaestogodišnja princeza Jelisaveta Karađorđević. Onda bi se moglo reći da nije slučajno ni što se princeza u četvrtak uveče pojavila u ulozi princeze. I to – u sopstvenoj.

Na sceni ‘Madlenijanuma’, obraćajući se publici na početku i kraju javnog čitanja drame Veroslava Rančića, podelila je s njom najtužniji trenutak u životu. Uspomenu na 12. april 1954. godine i pogibiju brata Nikole u automobilskoj nesreći, pod sumnjivim okolnostima, kao i na bolnu dužnost da baš ona ovu vest prenese roditeljima…

‘Konačna istina’, priča o dramatičnoj sudbini kneza Pavla i kneginje Olge (njihovom odlasku iz zemlje na početku rata, izgnanstvu u Keniji i Johanesburgu, boravku u Parizu po završetku sukoba) u stvari, okvir je za jednu porodičnu dramu, čiji smo svedoci u četvrtak uveče bili u prisustvu same junakinje. A ona, kraljevski uspravno i odmereno, sedela je među dvadesetak glumaca i po ko zna koji put prolazila sećanjima kroz sopstveni život, i to ne samo kao akter nego i posmatrač. Slike očeve melanholije, majčine odlučnosti, neobuzdane mladosti braće Aleksandra i Nikole, ali i sopstvenih nestašluka, nisu otkrivali emocije na njenom licu. Tek jedva vidljivi, vragolasti osmeh u trenutku kada se čulo sa scene kako je nokautirala jednu devojčicu, braneći sopstveno dostojanstvo i porodicu…

– Čini mi se kao da sam iznova prošla kroz detinjstvo. Kao da je oživela moja porodica, kao da roditelji nisu umrli, a brat poginuo – neposredno po završetku predstave poverila nam je, ipak, uzbuđena princeza Jelisaveta. – A glumci su bili divni!

Na konstataciju da je tokom svih ovih godina boravka u Beogradu očigledno napredovala u savlađivanju našeg jezika, kaže ljupko i neposredno, uz osmeh:

– Pa, sve se uči polako. Već dvadeset godina radim na tome. Konačno se negde osećam kao kod kuće, među ljudima koje volim i koji vole mene. Do sada sam bila lutalica, imala čudan život. Uviđam to ponovo, kad ga posmatram kao večeras. Ja sam, zaista, jedna veoma obična žena. Odrasla sam u Africi, vidite gde sam sve živela. Svuda i nigde… Možda ću se pojaviti i u pravoj pozorišnoj verziji ‘Konačne istine’ na sceni. Ko zna? Da, ‘uhvatila’ sam da ste se i vi večeras nasmejali. Ono kad sam nokautirala devojčicu? – ništa nije promaklo princezi Jelisaveti.

Da joj ništa nije ‘promaklo’ ni u ‘Konačnoj istini’, potvrđuje podatak da je piscu iscrpno odgovorila na čak 186 pitanja koja joj je postavio, skupljajući građu za svoje delo! Sve u ovoj priči deluje autentično, pa i njeno zavetovanje još u tinejdžerskim godinama – da će živeti samo jedan život i to ne onako kako kraljevske kuće naređuju…”

Tekst “Princeza Jelisaveta na sceni” u celini možete pročitati na sajtu “Večernjih novosti”.

Posetite odeljak “Događaji” na našem sajtu i saznajte više o javnom čitanju drame “Konačna istina” Veroslava Rančića na sceni teatra “Madlenianum”…